pričaj mi nešto, kaže
ta kratka šetnja do drugog, gornjeg dela naselja, koju povremeno načinim jer se tamo nalazi jedina prodavnica u blizini sa hranom za mačke, sve češće postaje izgovor da iznova proživim dve stvari što mi na tom putu skreću pažnju i odvode – ne negde drugde – tu, samo u neko drugo vreme, petnaest-dvadeset godina ranije.
ostale – okrenem ključ jedanput, potapšem po ramenu čika-radeta ako se sretnemo na stepeništu ili mu mahnem ako sedi ispred zgrade, pomislivši kako bismo mogli jednom da odigramo partiju šaha, ćaletu u sećanje, i povremeno podižući pogled ka prozorima i terasama, nastavim nespretno da pratim liniju ivičnjaka – samo su uvod u ono što čeka na kraju ulice. jer, kod poslednjeg ulaza te iste zgrade uvek me dočeka i pozdravi zvuk poker aparata, tako dobro poznat. naizmenično ili nekakvim intuitivnim redosledom – manja, veća, veća, manja – dva prsta udaraju po plastičnim tasterima i od ono malo što bi mi preostalo pred kraj eksurzije, u nekom šestom-sednom osnovne, obezbeđuju sasvim dovoljno novca da počastim nečim slatkim drugare i sebe, i sa izvesnom, pristojnom količinom vratim se kući.
usput se zanesem idejom kako bi ovo suzdržano, ali ipak lepo leto moglo da uspori, makar bila žega, i još malo se, onako šulcovski, zadrži i potraje.
ne bih umela da procenim koliko je ta prodavnica udaljena, svakako ne više od kilometra, ali verovatno ne ni manje od nekoliko stotina metara, naočito ako se uzme u obzir da se odlaskom i povratkom može opisati osmica, odnosno devetka ili, ako ništa, jedan napola prelomljen, uzduž presečen znak za beskonačno. poput onoga kojim sam pokušala pre neki dan da označim link u beleškama i, na svoje čuđenje, ostavila pod rukom otkinutu kariku od grafita.
vraćajući se nazad, instinktivno izvijam vrat ka najvišoj terasi nekada ružičaste zgrade, stanu u kojem je, nakon karačijevih, jedno vreme sa majkom živela silva. dok koračam polako, prisećam se ovog puta, kroz maglu, i lica i jagodica, obrva, gustih i tamnih kao kosa i koža, čak i reskog glasa sa slavonskim prizvukom.
u kojem li je zatvoru sada? ili možda ipak na slobodi, negde. gde? – zapitam se i shvatim da nemam koga da pitam.
